Postoje ljudi koje upoznamo i prema kojima ne osećamo gotovo ništa. Razgovor je prijatan, osoba je sasvim u redu, možda čak i objektivno odgovara svemu što bismo želeli od partnera. Ipak, nešto izostaje. Nema iskre, nema uzbuđenja, nema onog neobjašnjivog osećaja koji nas vuče da tu osobu ponovo vidimo.
A onda se pojavi neko drugi.
Dovoljan je jedan pogled, rečenica, osmeh, način na koji nas posmatra ili dodiruje. I odjednom više nismo sasvim svoji. Razmišljamo o njemu, analiziramo svaku poruku, iščekujemo poziv, vraćamo film i pokušavamo da razumemo šta se to dogodilo. Nekada nas ta osoba privlači toliko da razum kao da privremeno gubi svoju funkciju.
Zašto?
Šta je to što nas prema nekome toliko snažno vuče? Zašto sa nekim osećamo da se poznajemo čitavog života, dok nam je neko drugi, uprkos svim svojim kvalitetima, jednostavno samo još jedna osoba?
Da li je to hemija? Biologija? Psihologija? Ili ponekad nešto što bismo, tek kada se malo udaljimo, mogli nazvati patologijom?
Možda odgovor nije u izboru samo jednog od ovih objašnjenja.
Hemija: kada telo reaguje pre nego što stignemo da razmislimo
Privlačnost nije samo ideja koju imamo o nekome. Ona je i telesno iskustvo.
Srce ubrzava, dlanovi se znoje, stomak se steže ili nam se javlja onaj dobro poznati osećaj leptirića. Glas određene osobe, njen miris, pogled ili blizina mogu da izazovu reakciju koju ne možemo jednostavno da uključimo ili isključimo odlukom.
U tim procesima učestvuju različiti neurotransmiteri i hormoni, među kojima su dopamin, noradrenalin i oksitocin, ali njihovo delovanje nije ni jednostavno ni jednako u svim situacijama.
Dopamin je, na primer, povezan sa motivacijom, očekivanjem nagrade i usmeravanjem pažnje. Kada nam je neko privlačan, iščekivanje susreta ili poruke može postati veoma snažno. Ne privlači nas samo ono što dobijamo od te osobe, već i ono čemu se nadamo.
Ponekad je upravo neizvesnost ono što dodatno pojačava našu zaokupljenost.
Da li će se javiti? Da li mu se dopadam? Šta je mislio kada je to rekao? Zašto se juče približio, a danas udaljio?
Tako se naš um vraća istoj osobi iznova i iznova.
Ali postoji važna razlika: intenzitet telesne reakcije ne govori nam automatski koliko je neki odnos dobar za nas.
Telo može snažno da reaguje na privlačnost, uzbuđenje, neizvesnost, pa i na situaciju u kojoj se osećamo ugroženo ili nesigurno. Slične telesne senzacije mogu imati različita značenja.
Zato leptirići nisu dokaz ljubavi, kao što ni njihov izostanak nije dokaz da ljubav ne može da se razvije.
Hemija može da bude početak priče. Ne mora da bude i njen najbolji vodič.
Biologija: nismo baš toliko racionalni koliko volimo da mislimo
Kada govorimo o privlačnosti, ne možemo zanemariti ni biologiju.
Naš nervni sistem neprestano obrađuje informacije iz okruženja. Registruje glas, izraz lica, miris, pokrete, blizinu i mnoštvo drugih signala kojih često nismo ni svesni. Na osnovu njih formiramo utiske i reagujemo pre nego što uspemo da ih svesno objasnimo.
Ipak, ne postoji jedan univerzalni biološki recept za privlačnost. Ne postoji ni jednostavna formula koja bi mogla da nam objasni zašto će nas baš određena osoba pokrenuti, a neka druga neće.
Naša biologija nije odvojena od našeg iskustva. Ona je u stalnoj interakciji sa njim. Način na koji doživljavamo bliskost, uzbuđenje, sigurnost i neizvesnost oblikuje se kroz brojne faktore: temperament, iskustva, naučene obrasce, prethodne odnose i kontekst u kojem se nalazimo.
Zato ni privlačnost nije samo stvar fizičkog izgleda, niti je u potpunosti stvar naše svesne odluke.
Ali ako ne biramo uvek koga ćemo poželeti, možemo učiti da biramo šta ćemo sa tom željom.
I tu počinje psihologija.
Psihologija: da li nas privlači osoba ili osećaj koji nam je poznat?
Hajde da se zapitamo nešto drugo. Šta ako nas ponekad ne privlači samo osoba ispred nas, već i osećaj koji u nama budi?
Možda nam je poznat način na koji nam prilazi. Možda nas podseća na dinamiku koju smo već iskusili. Možda se pored njega osećamo posebno, poželjno, viđeno i važno. A možda se, sasvim neprimetno, ponavlja i nešto drugo: iščekivanje, neizvesnost, potreba da zaslužimo pažnju ili želja da konačno budemo izabrani.
Naši prvi odnosi sa važnim osobama, naročito sa roditeljima ili drugim ljudima koji su brinuli o nama, mogu uticati na to kako kasnije doživljavamo bliskost.
Ne zato što ćemo nužno izabrati partnera koji liči na roditelja, niti zato što je svaka naša ljubavna priča unapred određena detinjstvom. Već zato što kroz odnose učimo šta bliskost znači, kako se pažnja dobija, šta možemo da očekujemo od drugih i koliko je bezbedno da pokažemo svoje potrebe.
Ako smo ljubav doživljavali zajedno sa neizvesnošću, možda nam neizvesnost kasnije neće biti sasvim strana. Ako smo morali da se trudimo da bismo dobili pažnju, moguće je da ćemo i u odraslim odnosima ulagati mnogo energije u ljude koji nam ne pružaju dovoljno. Ako smo naučili da se bliskost smenjuje sa udaljavanjem, takva dinamika može nam delovati poznato, čak i kada nas iscrpljuje.
A ono što nam je poznato ponekad doživljavamo kao ono što nam je prirodno.
Poznato, međutim, nije isto što i zdravo.
Važno je da ne pojednostavimo ovu priču. Ljudi koji su imali sigurne i podržavajuće odnose u detinjstvu takođe mogu doživeti snažnu privlačnost prema emocionalno nedostupnim osobama. A ljudi sa teškim iskustvima mogu izgraditi stabilne, nežne i sigurne partnerske odnose.
Prošlost utiče na nas, ali nas ne određuje u potpunosti. Ona može da objasni deo naših izbora. Ne mora da ih opravdava niti da ih zauvek ponavlja.
Kada nas najviše privlači ono što nam izmiče
Postoji nešto paradoksalno u načinu na koji ponekad doživljavamo privlačnost.
Osoba koja je dostupna, jasna i zainteresovana može nam delovati manje uzbudljivo od osobe čiju pažnju moramo da osvajamo. Sa prvom znamo na čemu smo. Sa drugom stalno pokušavamo da otkrijemo šta smo joj.
Jednog dana nam pokazuje nežnost, drugog se povlači. Jednom govori da nas želi, drugi put se ponaša kao da nije sigurna ni da li želi da nas upozna. A mi, umesto da se zapitamo da li nam takav odnos odgovara, počinjemo da razmišljamo o tome kako da ponovo uspostavimo bliskost.
Kada će se javiti? Šta se promenilo? Da li sam nešto pogrešno rekla? Kako da vratim ono što smo imali?
Naša pažnja se sve više usmerava na odnos, a sve manje na pitanje kako se u njemu zaista osećamo.
Neizvesnost može da pojača iščekivanje, a povremeni trenuci pažnje mogu učiniti da ih čekamo još više. Ipak, ne znači da je svaka intenzivna privlačnost prema nedostupnoj osobi posledica takvog mehanizma, niti da svaka nedostupnost automatski stvara zavisnost.
Ponekad nam se neko jednostavno veoma dopada, a okolnosti nisu povoljne. Ponekad se zaista poklopimo sa osobom koja nije spremna za odnos. A ponekad nas, pored same osobe, snažno zaokuplja i potreba da razrešimo neizvesnost.
Zato vredi zastati i zapitati se:
- Da li želim ovu osobu zbog onoga što zaista postoji između nas ili zbog onoga čemu se nadam?
- Da li mi se dopada odnos koji imamo ili mogućnost odnosa koji bismo mogli da imamo?
- Da li me ova osoba čini srećnom ili me povremeno usrećuje dovoljno da nastavim da čekam?
To nisu ista pitanja. A odgovori mogu da nam otkriju mnogo više od same analize hemije.
A kada kažemo da je nešto patologija?
Reč patologija zvuči ozbiljno. I možda je ne treba olako koristiti za svaku privlačnost koja nam nije sasvim jasna, za svaku burnu ljubav ili za svaki izbor partnera koji se nije pokazao dobrim.
Snažna privlačnost nije sama po sebi patologija. Nisu to ni leptirići, seksualna želja, zaljubljenost, ljubomora ili povremena nesigurnost. Ni činjenica da ponavljamo određeni obrazac ne znači automatski da sa nama nešto nije u redu.
Ali postoje situacije u kojima način na koji doživljavamo privlačnost počinje da nas udaljava od sebe.
Kada ne možemo da prestanemo da mislimo o nekome ko nas povređuje. Kada zanemarujemo ono što nam je važno samo da bismo zadržali njegovu pažnju. Kada nam njegove poruke određuju raspoloženje, a njegovo povlačenje oduzima osećaj sopstvene vrednosti. Kada uporno pokušavamo da od nekoga dobijemo ljubav, potvrdu ili sigurnost koju nam on ne pruža.
Tada možda nije najvažnije pitanje zašto nas baš ta osoba toliko privlači. Možda je važnije da razumemo šta se u nama aktivira u tom odnosu.
Koju potrebu pokušavamo da zadovoljimo? Čega se plašimo da ćemo izgubiti? Šta želimo da dokažemo sebi? I zašto nam je toliko teško da se odreknemo odnosa koji nam ne daje ono što nam je potrebno?
Ponekad se iza snažne privlačnosti kriju i sasvim ljudske potrebe: da budemo izabrani, da budemo važni, da nas neko vidi, da konačno dobijemo ono što nam je nekada nedostajalo.
To ne znači da je naša želja pogrešna. Znači da vredi razumeti način na koji pokušavamo da je zadovoljimo.
Da li onda treba da slušamo srce ili razum?
Možda je problem u tome što ih često postavljamo jedno nasuprot drugom. Kao da moramo da biramo između odnosa koji nas uzbuđuje i odnosa koji je dobar za nas. Između strasti i sigurnosti. Između hemije i mira.
A šta ako ne moramo da se odreknemo jednog da bismo imali drugo?
Zrela ljubav ne mora biti mlaka. Sigurnost ne mora značiti dosadu. Stabilnost ne mora podrazumevati odsustvo strasti.
Moguće je želeti nekoga, radovati se njegovoj poruci, osećati uzbuđenje pred susret i istovremeno znati da ne moramo da se borimo za njegovo prisustvo. Moguće je osećati snažnu seksualnu privlačnost, a ipak poštovati sopstvene granice. Moguće je biti zaljubljen, a ne izgubiti sebe.
Naravno, nijedan odnos nije stalno miran, jednostavan i bez neizvesnosti. Bliskost podrazumeva rizik, razlike, nesporazume i trenutke kada ne znamo sasvim šta se događa u drugoj osobi.
Razlika nije u tome da li ćemo ikada osetiti nelagodu, već u tome šta se događa kada se ona pojavi. Možemo li da razgovaramo? Postoji li obostrana spremnost da se razumemo? Možemo li da budemo ranjivi, a da ne moramo da se odreknemo sebe? Da li se poverenje vremenom gradi ili ga stalno iznova pokušavamo da zaslužimo?
Hemija nas može spojiti. Ali za odnos su potrebni i dostupnost, odgovornost, uzajamnost i spremnost da se bliskost gradi. Nije dovoljno da nas neko snažno privlači. Važno je i šta se događa kada smo sa njim.
Možemo li naučiti da nas privlači drugačije?
Ne možemo sebi narediti da nam se neko dopadne. Ne možemo uvek da objasnimo zašto se baš u određenoj osobi nešto u nama pokrene. A još manje možemo očekivati da ćemo promenom svojih obrazaca odjednom početi da osećamo privlačnost prema svima koji su dobri prema nama.
Ali možemo da upoznamo sebe dovoljno da prepoznamo razliku između privlačnosti i kompatibilnosti, između želje i potrebe, između uzbuđenja i sigurnosti.
Možemo da naučimo da ne odbacujemo automatski ono što nam je novo samo zato što nije praćeno dramatičnim osećanjima. Možemo da damo priliku odnosu u kojem se privlačnost razvija postepeno, ako u njemu postoji makar početna zainteresovanost i iskrena želja da drugu osobu upoznamo. I možemo da prestanemo da intenzitetom merimo vrednost odnosa.
Ne moramo da ostanemo sa nekim samo zato što je došlo do snažne hemije. Ne moramo ni da se prisiljavamo na odnos samo zato što je neko dobar čovek i na papiru odgovara svemu što tražimo. Imamo pravo da želimo i privlačnost i bliskost. I strast i poštovanje. I uzbuđenje i sigurnost.
Možda je upravo to deo našeg sazrevanja: ne da prestanemo da osećamo snažno, već da naučimo da razumemo ono što osećamo i da na osnovu toga donosimo odluke koje su dobre za nas.
Jer nije svaki čovek koji nas pokrene čovek sa kojim možemo da gradimo odnos. I nije svaki odnos u kojem se osećamo mirno odnos bez strasti.
Ponekad je potrebno vreme da naučimo da razlikujemo ono što nas uzbuđuje od onoga što nam prija, ono što nam je poznato od onoga što nam je potrebno.
A ponekad je dovoljno da sebi postavimo jedno drugačije pitanje. Ne samo: Zašto me baš on toliko privlači? Već i: Kakva ja postajem u odnosu sa njim?
Da li sam opuštenija ili sve više napeta? Da li se osećam slobodno ili stalno pazim šta ću reći? Da li mogu da budem svoja ili se trudim da postanem ona koju će izabrati? Da li uz njega moj svet postaje veći ili se sve više sužava na pitanje šta on oseća prema meni?
Odgovori ne moraju odmah da nam daju konačnu odluku. Ali mogu da nam pomognu da bolje čujemo sebe.
Jer cilj nije da prestanemo da osećamo hemiju. Cilj je da ne moramo da izgubimo sebe da bismo je osetili.
Sanja Grubor psiholog i psihoterapeut