Kažu da su muškarci sa Marsa, a žene sa Venere. Kao da smo došli sa dve različite planete, poneli različita uputstva za upotrebu i onda očekivali da ćemo se nekako razumeti.
I možda nam je upravo ta različitost u početku toliko privlačna.
Njegova smirenost može nam delovati kao sigurnost. Njena emotivnost kao toplina. Njegova odlučnost kao snaga. Njena potreba za razgovorom kao želja za bliskošću.
Privlači nas ono što nemamo. Fascinira nas ono što je drugačije. Pored nekoga ko ne funkcioniše kao mi otkrivamo nove načine razmišljanja, osećanja i gledanja na svet.
A onda, kada se približimo, ista ta različitost počinje da nas nervira.
„Kako možeš tako da razmišljaš?“ „Zašto ćutiš kada treba da razgovaramo?“ „Zašto od svega praviš problem?“ „Zašto odmah moraš sve da rešavaš?“
I ono što nas je nekada privlačilo postaje ono što nas udaljava.
Da li se zaista toliko razlikujemo ili samo ne razumemo dovoljno dobro jedno drugo?
Kada se slušamo, a ne čujemo
Ona kaže: „Samo mi treba da me zagrliš.“
On čuje: „Postoji problem koji treba da rešim.“
I odmah počinje da traži rešenje. Razmišlja šta se dogodilo, šta može da uradi, kako da popravi situaciju. A ona možda uopšte nije tražila rešenje. Samo je želela da ne bude sama u onome što oseća.
On se pita zašto njegov trud nije prepoznat. Ona se pita kako ne razume šta joj je potrebno. I oboje možda iskreno žele da bude bolje. Samo se u tom trenutku ne čuju.
Slično se događa kada se on povuče da bi razmislio, a ona njegovo ćutanje doživi kao odbacivanje. Ili kada ona želi da razgovaraju odmah, a on taj razgovor doživi kao pritisak.
Ona pokušava da se približi. On pokušava da dobije prostor. Što se on više povlači, ona više insistira. Što ona više insistira, on se više povlači.
I tako nastaje začarani krug u kojem oboje mogu da se osećaju neshvaćeno, iako im je možda oboma stalo do odnosa.
Naravno, ne ponašaju se svi muškarci i sve žene na isti način. Nije svako povlačenje potreba za prostorom, niti je svaka potreba za razgovorom pokušaj povezivanja. Važno je da ne pretpostavljamo, već da upoznamo osobu sa kojom smo.
Jer iza istog ponašanja mogu stajati sasvim različiti razlozi.
Da li smo zaista različiti već rođeni?
Biologija ima svoju ulogu u tome kako funkcionišemo. Postoje prosečne razlike između muškaraca i žena u pojedinim aspektima građe i funkcionisanja mozga, hormonskim uticajima i nekim obrascima ponašanja.
Ali te razlike nisu jednostavna uputstva za razumevanje svakog pojedinca. Postoji veliko preklapanje između polova, a na naš način razmišljanja, osećanja i ponašanja utiču i temperament, iskustvo, porodica, kultura i odnosi koje gradimo.
Drugim rečima, nismo samo ono sa čim smo rođeni. Postajemo i ono čemu smo naučeni.
Dečaku se često poručuje da bude snažan, da ne plače i da probleme rešava sam. Devojčici se češće poručuje da bude nežna, brižna i obazriva prema osećanjima drugih. Naravno, ne odrastaju sva deca uz iste poruke. Ipak, očekivanja o tome kako muškarci i žene treba da se ponašaju mogu oblikovati način na koji kasnije izražavamo emocije i ulazimo u odnose.
Neko nauči da ranjivost sakrije iza ćutanja. Neko da nesigurnost prevazilazi razgovorom. Neko da ljubav pokazuje brigom i delima, a neko da je prepoznaje prvenstveno kroz reči i nežnost.
A onda se sretnu dve osobe koje su naučile različite načine da pokazuju ljubav i očekuju da se spontano razumeju. Možda se zato ponekad toliko volimo, a toliko teško razumemo.
Ne osećamo nužno različito. Možda samo različito pokazujemo ono što osećamo.
Neko će, kada je povređen, želeti da razgovara. Neko će se povući. Neko će tražiti zagrljaj, a neko će pokušati da popravi ono što je pošlo naopako. Neko ljubav pokazuje rečima. Neko dodirom. Neko vremenom koje posvećuje partneru. Neko praktičnom pomoći, brigom i prisustvom onda kada je teško.
I tu često napravimo jednu grešku.
Tuđu ljubav merimo svojim merilima.
Ako meni znači razgovor, očekujem da će i njemu. Ako meni zagrljaj donosi sigurnost, podrazumevam da će i druga osoba na isti način doživeti bliskost. Ako ja želim odmah da rešim problem, njegovo povlačenje mogu protumačiti kao nezainteresovanost. A ako on veruje da se ljubav pokazuje delima, možda ne razume zašto su mi potrebne i reči.
Tako počinjemo da donosimo zaključke: „Nije ga briga.“ „Ne razume me.“ „Previše traži.“ „Ne ume da pokaže osećanja.“
A možda još nismo ni pokušali da razumemo šta onaj drugi zapravo doživljava.
To, naravno, ne znači da svako ponašanje treba opravdati različitim stilom komunikacije. Nije isto kada neko pokazuje osećanja drugačije od nas i kada uporno zanemaruje naše potrebe. Nije isto kada nam treba malo prostora i kada odbijamo svaki razgovor o problemima. Razumevanje može da objasni razliku. Ali ne treba da nas navede da prihvatimo odnos u kojem nema uzajamnosti.
Šta nam je, uprkos svemu, zajedničko?
Možda mnogo više nego što mislimo.
I muškarci i žene žele da budu voljeni, prihvaćeni i poštovani. Žele da budu važni nekome, da mogu da veruju, da njihov trud bude prepoznat i da pored druge osobe mogu da budu ono što jesu.
Razlikujemo se u tome kako pokušavamo da dođemo do tih osećanja. Neko sigurnost pronalazi u bliskosti. Neko u slobodi i prostoru. Neko kroz razgovor, neko kroz konkretna dela. Neko želi da problem odmah izgovori i razume, a neko prvo mora da razmisli kako bi uopšte mogao da govori o njemu.
Ali ni bliskost ni prostor sami po sebi nisu dokaz ljubavi ili njenog odsustva. Važno je kako ih gradimo, kako ih objašnjavamo i da li u tom procesu vodimo računa i o sebi i o drugoj osobi.
Jer odnos ne čine samo dve osobe koje se privlače. Čine ga i dva sveta koja pokušavaju da pronađu način da žive zajedno.
Kada različitost postane prepreka?
Problem nije u tome što kažemo: „Ti si drugačiji od mene.“ Problem nastaje kada tu razliku pretvorimo u presudu.
Kada „ne razumem te“ postane „sa tobom nešto nije u redu“. Kada „treba mi prostor“ postane „bežiš od mene“. Kada „treba mi bliskost“ postane „gušiš me“.
Kada prestanemo da budemo radoznali i počnemo da pretpostavljamo da znamo šta druga osoba misli, oseća i namerava. Tada više ne pokušavamo da razumemo. Pokušavamo da dokažemo da smo u pravu.
A bliskost ne nastaje tako što ćemo pobediti u raspravi, već tako što ćemo uspeti da čujemo ono što se nalazi iza tuđih reči.
Možda njeno „moramo da razgovaramo“ nije napad, već pokušaj povezivanja. Možda njegovo „daj mi malo vremena“ nije odbacivanje, već potreba da se sabere. Možda. Ali ne možemo znati dok ne pitamo i ne saslušamo odgovor.
Različitost nije problem koji treba ukloniti. Ona je nešto što treba naučiti da razumemo.
Kako pronaći zajednički jezik?
Možda ne tako što ćemo pokušavati da drugu osobu promenimo, već tako što ćemo naučiti da jasnije govorimo o sebi i pažljivije slušamo nju.
Umesto da kažemo: „Ti nikad nisi tu za mene.“ Možemo reći: „Sada mi je potrebno da me saslušaš. Ne tražim rešenje, samo želim da budeš uz mene.“
Umesto: „Ti uvek bežiš od razgovora.“ Možemo reći: „Teško mi je kada se povučeš jer ne znam šta se dešava. Ako ti treba vremena, volela bih da mi to kažeš i da se dogovorimo kada ćemo razgovarati.“
Umesto da pretpostavimo šta drugoj osobi treba, možemo da pitamo: „Šta ti sada treba od mene?“ A onda i da proverimo da li smo dobro razumeli odgovor.
To ne znači da ćemo se uvek složiti. Ne znači ni da ćemo moći da prevaziđemo svaku razliku. Za odnos su potrebni i poštovanje, odgovornost, emocionalna dostupnost i spremnost obe osobe da nešto promene kada je to potrebno.
Nije cilj da postanemo isti. Cilj je da naučimo da budemo različiti, a da se zbog toga ne udaljavamo više nego što moramo. Da možemo da kažemo šta nam treba, a da drugu osobu ne optužujemo. Da saslušamo njeno iskustvo, a da ne moramo odmah da ga osporimo. Da pokušamo da razumemo, a da pritom ne odustanemo od sopstvenih potreba i granica.
To je proces. I ne završava se onog dana kada pronađemo partnera. Možda se tek tada zaista otvara prostor da upoznamo i njega i sebe.
Možda smo sa različitih planeta. Ali gde smo mi?
Možda je fraza „muškarci su sa Marsa, žene sa Venere“ opstala zato što u njoj prepoznajemo nešto iz sopstvenih odnosa.
Ponekad nam je osoba koju najviše želimo istovremeno i osoba koju najteže razumemo. Ponekad nas ono što nas privlači kasnije nervira. Ponekad očekujemo da druga osoba sama prepozna ono što nam je potrebno, a onda se razočaramo kada to ne učini.
Ali ljubav nije sposobnost da čitamo misli. Ljubav nije ni pronalaženje nekoga ko će uvek reagovati baš onako kako bismo mi reagovali.
Ljubav je, između ostalog, spremnost da upoznajemo osobu koja stoji ispred nas, umesto da od nje očekujemo da bude naša kopija. Da ne prestanemo da se pitamo kako ona vidi svet. Da budemo spremni da nešto naučimo, ali i da kažemo šta je nama važno. Da prihvatimo da različitost može da nas obogati, ali da za dobar odnos nije dovoljna sama privlačnost.
Zrelost u odnosu nije pronaći nekoga ko funkcioniše kao mi. Zrelost je naučiti da razumemo nekoga ko ne funkcioniše kao mi, a da pritom ne izgubimo sebe.
Možda se različitosti zaista privlače. Možda se baš zato ponekad toliko teško razumemo. A možda je najvažnije pitanje ono koje dolazi posle početne privlačnosti:
Šta ćemo uraditi kada shvatimo koliko smo različiti? Hoćemo li pokušavati da promenimo jedno drugo ili ćemo pokušati da se upoznamo? Hoćemo li razlike koristiti kao dokaz da nismo jedno za drugo ili ćemo proveriti da li možemo da ih prevaziđemo zajedno?
Jer nije dovoljno da se privlačimo. Važno je i da li umemo da gradimo odnos u kojem oboje možemo da budemo svoji.
Ne moramo govoriti istim jezikom. Dovoljno je da oboje želimo da naučimo da ga prevedemo.
I možda se baš zato, kada naučimo da prevaziđemo ono što nas razlikuje, možemo zaista nadopuniti.
Sanja Grubor psiholog i psihoterapeut