Unutrašnji kompas — pitanja koja nas vraćaju sebi, tekst psihologa i psihoterapeuta

Ponekad ne znamo šta da uradimo. Ne zato što nemamo dovoljno informacija, već zato što je u nama previše različitih glasova.

Jedan govori šta moramo. Drugi šta bi trebalo. Treći šta će drugi misliti. Četvrti šta smo navikli da radimo. A negde ispod svega toga postoji i jedan tiši glas koji pokušava da kaže: „A šta je zapravo važno meni?“

U takvim trenucima često tražimo odgovor spolja. Razgovaramo sa prijateljima, partnerom, roditeljima, kolegama. Čitamo, analiziramo, tražimo savete i tuđa iskustva. I sve to može biti dragoceno.

Ali postoji jedan razgovor koji često zaboravimo. Razgovor sa sobom.
Ne onaj u kojem sebe kritikujemo, ubeđujemo ili prisiljavamo da donesemo odluku. Već razgovor u kojem zastanemo dovoljno dugo da zaista čujemo šta se u nama događa.

Koje pitanje nam je potrebno — i kada?

Nisu nam u svakom trenutku potrebna ista pitanja.

Kada smo zbunjeni, potrebno nam je pitanje koje donosi jasnoću: Šta zapravo želim? Šta mi je potrebno? Šta je ovde moje, a šta sam preuzela od drugih?

Kada znamo šta želimo, ali ne znamo kuda dalje, potrebno nam je pitanje o pravcu: Kuda želim da idem? Šta mi je cilj? Koji je sledeći mali korak koji mogu da napravim?

Kada smo umorni, preopterećeni ili pokušavamo sve sami, možda nam nije potrebno još jedno rešenje. Možda nam je potrebno da se zapitamo o osloncu: Na šta mogu da se oslonim? Ko ili šta mi pruža podršku? Šta mogu da prihvatim kao pomoć, umesto da sve nosim sama?

A kada osećamo da nam je nečega previše, dolazimo do pitanja o granicama: Šta mi više ne prija? Šta više ne želim da prihvatam? Šta želim da zaštitim? Gde završavam ja, a počinje odgovornost drugog?
Granice nisu samo način da kažemo „ne“. One su način da jasnije kažemo „da“ sebi.

A šta kada smo u odnosu sa drugim?

Tada se često pojavi još jedna važna oblast — mi. Jer odnos nije samo pitanje „Šta želim ja?“, ali nije ni „Šta želi druga osoba?“. Važno je pitati: Šta je potrebno našem odnosu? Kako razgovaramo? Šta se između nas događa? Šta mogu da promenim kod sebe, a šta nije moja odgovornost?

Tu počinje jedno važno razgraničavanje. Moje osećanje nije isto što i tuđa namera. Moja odgovornost nije isto što i tuđa odgovornost. Moja potreba nije isto što i zahtev prema drugome. Razumevanje druge osobe ne znači odustajanje od sebe.

Šta je moje?

Ovo je možda jedno od najvažnijih pitanja koje možemo postaviti sebi. Šta je zaista moje? Moja osećanja. Moje potrebe. Moje vrednosti. Moji izbori. Moje granice. Moja odgovornost.

Ali nisu moje: tuđe odluke, tuđe reakcije, tuđa očekivanja, tuđa osećanja koja pokušavam da rešim umesto njih.

Kada počnemo da razlikujemo jedno od drugog, unutrašnja buka često postaje tiša. Ne zato što je problem nestao — već zato što jasnije vidimo šta jeste naš deo, a šta nije.

Ponekad nam ne treba odgovor

Razgovor sa sobom ne mora uvek da završi odlukom. Ponekad je dovoljno da prvi put priznamo sebi: „Ovo mi je važno.“ „Ovo me plaši.“ „Ovo više ne želim.“ „Ovo mi treba.“ „Ne znam još.“
I „ne znam“ može biti važan odgovor. Ne moramo uvek odmah znati šta dalje.

Nekada je prvi korak samo da prestanemo da bežimo od pitanja. Jer kada sebi postavimo pravo pitanje, nešto se u nama već pomera.

Kako da razgovaramo sa sobom?

Možemo zastati na nekoliko minuta. Bez telefona. Bez tuđih mišljenja. Bez potrebe da odmah nešto rešimo.

I zapisati jedno pitanje. Ne deset. Jedno. Na primer: Šta mi je sada zaista potrebno? I onda pustiti da odgovor dođe. Bez cenzure, bez „ali“, bez objašnjavanja zašto to nije moguće.

Nakon toga možemo postaviti sledeće pitanje: Šta je u ovom odgovoru činjenica, a šta moj strah? Pa onda: Šta je pod mojom kontrolom? I: Koji je moj sledeći mali korak?

To nije komplikovana tehnika. To je vežbanje odnosa sa sobom.

Unutrašnji kompas

Kada stalno tražimo odgovore spolja, lako možemo izgubiti kontakt sa sopstvenim osećajem za pravac. Zato nam je potreban unutrašnji kompas — ne da nam govori šta da izaberemo, već da nam pomogne da zastanemo, pogledamo unutra i postavimo sebi pitanje koje nam je u tom trenutku zaista potrebno.

• Jasnoća. Šta želim i šta mi je potrebno?
• Pravac. Kuda idem?
• Oslonac. Na šta i na koga mogu da se oslonim?
• Granice. Šta više ne želim i šta želim da zaštitim?
• Mi. Šta je potrebno mom odnosu sa drugim?
• Moj glas. Šta zaista mislim i osećam kada utišam tuđa očekivanja?
• Šansa. Kako mogu da napredujem iz onoga što mi se događa?
• Smirivanje. Šta mi sada pomaže da zastanem i vratim se sebi?

To nisu gotovi odgovori. To su vrata kroz koja možemo ući u razgovor sa sobom. A ponekad je upravo razgovor ono što nam je bilo potrebno da bismo ponovo čuli sebe.

Zato su nastale kartice „Unutrašnji kompas“

Iz potrebe da pitanja koja koristim u radu budu dostupna i van terapijskog razgovora, nastale su kartice Unutrašnji kompas — 96 kartica podeljenih u osam oblasti: jasnoća, pravac, oslonac, granice, mi, moj glas, šansa i smirivanje.

One ne nude gotove savete i ne govore vam šta treba da uradite. Njihova svrha je drugačija — da vam pomognu da zastanete, postavite sebi pravo pitanje i čujete sopstveni odgovor. Za lični rad, razgovor sa partnerom, rad sa adolescentima, kao i za terapeutski i savetodavni rad.

Ako osećate da bi vam ovakav način promišljanja bio koristan, Unutrašnji kompas je dostupan u ponudi na mom sajtu.

Sanja Grubor psiholog i psihoterapeut